ISTINA I PERCEPCIJA

„Ponekad ljudi ne žele čuti istinu, jer ne žele da njihove iluzije budu uništene“ Friedrich Nietzsche

Koliko istina i percepcija, odnosno naše viđenje određenih stanja, stvari, ljudi i uopšte objektivne stvarnosti, imaju zajedničkog ?

Posmatrajući način na koji ljudi percipiraju stvarnost koja ih okružuje, rekla bih da istina i percepcija nemaju baš puno toga zajedničkog, jer je istina, u današnjem društvu, uglavnom na potpuno suprotnoj strani od onoga što mi o nečemu mislimo  ili u šta verujemo.

Kada govorim o istini, mislim na objektivnu istinu, na ono što jeste, što se zaista dešava u trenutku u kome se dešava, a ne na iskrivljenu sliku te stvarnosti, koju mi imamo posmatrajući određene stvari, situacije i ljude kroz prizmu naših filtera, odnosno uverenja i programa koje imamo o onome što nas okružuje.

U velikoj meri smo lažno uvereni u sve i svašta, da smo u potpunoj suprotnosti sa istinom. Ta naša subjektivna istina o nečemu, je ustvari samo naša percepcija ili naše viđenje nekih okolnosti.

Kako se može definisati istina?

Definicija istine glasi: "Istina je onaj događaj, stanje ili okolnost koja se dogodila u prošlosti ili koja se trenutno događa". Ona nikada ne može postojati u budućnosti, zato što budućnost postoji samo u obliku psihološkog vremena u našoj glavi i nije se još dogodila, tako da u tom kontekstu ne može se ni govoriti o istini, jer ona još uvek ne postoji.

Istina je ono što jeste, ono što se događa ili se dogodilo u prošlosti, odnosno primarna percepcija nečega što se dešava, bez mentalnih analiza, bez dodavanja nečega što ne postoji u tom trenutku.

Ako osoba brine oko nekih stvari koje će se samo potencijalno desiti u budućnosti tu ne može biti reči o istini, jer tako nešto je samo produkt naših misli, vezanih za nešto što se uopšte nije dogodilo i što se možda neće ni dogoditi na način na koji mi mislimo.

Ja sam često, kao veoma anksiozna osoba, strepila od raznih stvari koje bi se mogle dogoditi ili sam zamišljala strašne ishode nekih situacija koje se još uvek nisu dogodile, sa čuvenim pitanjem "A šta ako?". Tada sam bila u velikoj meri identifikovana i vezana za svoje misli o nečemu čega nema. Sada iz ove perspektive znam da je to bilo jako daleko od istine, da je bilo potpuno iracionalno, jer je istina bila da sam ja u trenutku sada i ovde, u trenutku u kome se ništa od navedenog ne dešava, već ja na primer šetam gradom ili sedim u svojoj sobi, a u svojim mislima sam u zamišljenoj, projektovanoj budućnosti.

Danas se često veruje u nešto što je potpuna iluzija, a to je da postoji onoliko istina koliko je nas. To je laž, jer je tačno da postoji samo jedna istina o svemu. Objektivna istina je samo jedna, a sve ostalo je naša iskrivljena percepcija nje, koja se formira kroz naše filtere u umu. Mi smo toliko isprogramirani i vezani za razna uverenja i identitete, da ni ne vidimo ono što jeste, a što nam je često ispred nosa i što često duboko u sebi znamo.

Ljudi nisu u stanju da je vide, jer su toliko lažno uvereni u neke stvari i te laži im oblikuju stvarnost. Danas ljudi veruju u laži, ubeđuje sebe u nešto što uopšte ne postoji, analiziraju do te mere da se u potpunosti udaljuju od onoga što jeste.

Ona je često jako bolna i ljudi je teško podnose, zbog toga i ne žele sa njom da se suoče.

Na primer, ukoliko osoba radi posao koji je ne ispunjava, zbog koga se svako jutro budi frustrirana i nezadovoljna, to je činjenica, ta osoba u tom konteksu verovatno ne živi sebe, te bi trebala dobro da se zamisli i da poradi na tome, da promeni posao i radi ono što će je činiti srećnom.

A upravo bude obrnuto, ljudi su skloni da odgovornost prebace na druge ljude i situacije, pa veruju u laži, jer misle da će im tako biti lakše, veruju da bolji posao nikada neće naći, veruju da žive u zemlji u kojoj je nemoguće raditi ono što voliš, veruju da je za sve kriv neko drugi od države, vlade i ljudi koji ih okružuju.

Ne shvataju da na taj način oduzimaju sebi mogućnost da žive i rade ono što jesu.

Ne shvataju da prebacivanjem odgovornosti na bilo šta izvan njih samih oduzimaju sebi najveću moć, a to je moć izbora i slobodne volje.

Toliko čvrsto brane svoje stavove, a ne vide koliko su ti stavovi samo način da sebe zaštite od bola i suočavanja sa onim što jeste, da smo nesrećni, tužni, nezadovoljni, preplašeni, uznemireni, da nešto treba menjati, da treba preuzeti odgovornost za sebe, svoji misli i emocije.

Percepcija je upravo to, gledanje kroz nešto, gledanje kroz filtere našeg uma, koji veruje u potpune budalaštine i još pokušava druge da ubedi i uvuče u njihovu sliku sveta, verujući da je to jedino što postoji. Kada mi nešto percipiramo, mi to gledamo kroz uverenja koja o tome imamo, kroz razne predrasude i iskrivljene slike stvarnosti, čvrsto verujući da je to tako, a uglavnom nije.

Istina i nema puno toga sa percepcijom, jer percepcija nečega može biti blizu istine, istinita ili potpuno udaljena od istine. Ljudi su nekada verovali da je zemlja okrugla, ali koliko to baš ima veze sa istinom?

Ekstremni oblik subjektivnog gledanja na stvarnost zove se solipsizam, kada ljudi veruju da ne postoji ništa izvan njihovog individualnog stanja svesti, već svoju realnost, posmatraju kao jedinu istinu koja postoji. To je velika iluzija, jer objektivnu istinu baš puno i ne zanima šta ti o njoj misliš, nije je briga da li ona tebi odgovara, da li ti je  prijatna ili ti je jako neprijatna.

Ako si gojazna osoba, koja ima 150 kilograma, to je činjenica zbog koje treba da potražiš stručnu pomoć, a ne da stvaraš razne izgovore i opravdanja kako bi  sebe utešio, umesto da se suočiš sa onim što jeste.

Koliko će ljudi samo naći izgovora i opravdanja da se ne suoče sa stvarnim stanjem, umesto da ga priznaju sebi, da ga prihvate kao takvog trenutno i da urade sve kako bi takvo stanje promenili.Više su skloni da optužuju druge i da izmišljaju razne stvari samo da se ne bi suočili.

Ljudi ne žele videti istinu i na taj način  percepcija utiče na istinu, jer naš um filtrira informacije i odbacuje sve što nije u skladu sa onim što se u njemu nalazi.

Najveća je istina da istina oslobađa, jer time ne lažete ni sebe ni druge, priznajete stanje stvari i u tom trenutku dobijate mogućnost da dođete do rešenja i da na temelju nečega što vam ne odgovara pronađete ono što vas čini srećnim i ispunjenim.

 Napisala: Ana Milićević, Procesor dubokog Peata