O OTPORU

„Kada budete u stanju da stavite svoju ruku tamo gde se ona već nalazi, vi ćete ući u carstvo mog oca "

Ljudi su tokom svog života uglavnom učeni da se opiru negativnim sadržajima i da teže pozitivnim, odnosno da iz svoje svesti potisnu i otklone ono što ih trenutno uznemirava i stvara problem.

Način takvog odnosa prema nepoželjnim iskustvima mi smo preuzeli kako od strane roditelja, tako i od strane škole, prijatelja, autoriteta i postao je nešto što mi radimo po automatizmu, svaki put kada se suočimo sa nečim što nam stvara problem.

Kako je Frojd rekao mi funkcionišemo po princupu bola i zadovoljstva i stalno želimo da doživljavamo zadovoljstvo, a po svaku cenu da izbegnemo bol.

„Otpor možemo definisati kao napor da se porekne, potisne ili ne dozvoli neko ispoljenje u telu i svesti“ Slavinski

Ili kako je Buda rekao „ Ti postaješ ono čemu se opireš“, jer otpor prema nepoželjnim stanjima izaziva istrajavanje tog problema.

„Otpor pojačava nepoželjno stanje i dovodi do njegovog istrajavanja, dok prihvatanje nepoželjnog stanja, a posebno njegova dramatizacija, slabi nepoželjno stanje i olakšava njegovo uklanjanje.“ Slavinski

U prilog svemu navedenom, možemo spomenuti EKSPERIMENT BELOG MEDVEDA, psihologa Danijela Wegnera, koji je bio inspirisan citatom Fjodora Dostojevskog, „Dajte sebi ovakav zadatak:da ne mislite o belom medvedu i primetićete da će ta prokleta misao da vam se javlja iz minuta u minut“. Danijel Wegner je prilikom eksperimenta, tražio od učesnika da misle o čemu god hoće osim o belom medvedu, a da kada god bi im se javila misao ili slika belog medveda, trebalo je da stisnu zvonce, koje je iz tog razloga zvonilo jako često i to je sve dovelo do zaključka da pokušaj da se potisne i odbaci određena misao uzrokuje njeno daleko češće javljanje nego inače.

Nasuprot svemu tome, jedini pravi način da izađemo na kraj sa nekim problemom je da prihvatimo nepoželjno stanje bez otpora, kao i da čak uložimo svestan napor da to nepoželjno stanje doživimo što je jače moguće, da tom nepoželjnom stanju dodamo svoju energiju i time ga učinimo još jačim. Na primer ako osećamo strah treba svesno da ga osetimo što jače možemo ili ako osećamo određenu telesnu senzaciju treba da svesno udjemo u taj osećaj i dopustimo sebi da taj osećaj doživimo najače moguće.

Tu se ustvari radi o postupku koji se u psihologiji zove paradoksalna intencija, koju koriste neke psihoterapijske prakse.

Termin paradoksalna intencija prvi je upotrebio Viktor Frankl, tvorac logoterapije, a sličan način suočavanja sa nepoželjnim stanjima poznat je i od Gurdjijeva pod nazivom „Prvi svesni šok“.

„Umesto da pokušavate da silom uklonite neko nepoželjno stanje i da mu se odupirete, treba da mu svesno dodate energiju, da ga osetite što je jače i potpunije moguće“ Gurđijev

Ovakav postupak se u psihoterapiji naziva preplavljivanje, a ovakav način paradoksalne intencije koristio je i tvorac Transakcione analize Erik Bern, a takođe je poznat i pod terminom „Zakon Obrnutog napora“

Zaključak je sledeći  ako u nekoj situaciji čovek oseća strah ili drugu nepoželjnu emociju ili stanje, koje se javlja protiv njegove volje, umesto da se tom stanju opire i bori sa njim, pokušavajući  da ga izbegne, treba da uloži napor da ga svesno i namerno što jače oseti, na taj način, ukoliko se čovek ne opire, to stanje počinje da slabi i polako nestaje, jer mu nije data dodatna energija koja bi ga održavala u životu.

Napisala Ana Milićević, procesor Dubokog Peata.