NAŠA JEDINSTVENOST

 " Ono što imaš, mnogi mogu imati, ali ono što jesi, niko ne može biti"

Mi kada se rodimo, mi smo čista svest, koja sve vidi kao jedno, gde tokom godina odrastanja, a posebno u najranijem periodu života, negde do sedme godine, kroz programe koje nam serviraju, bivamo udaljeni od onoga što mi zapravo jesmo i živimo uverenja ili programe koji su pohranjeni u našem umu, bezrezervno verujući da smo to mi i da su takva stanja nepromenljiva.

Danas većina ljudi odrasta u disfunkcionalnim porodicama, gde roditelji, bliski srodnici i drugi autoriteti na decu prenose razna iracionalna uverenja i zahteve, gde se pritom deci govore najrazličitije stvari, koje nepovoljno utiču na njihov razvoj i koje su za njih jako loše.

Može se, na primer, desiti da smo odrastali u porodici u kojoj smo od strane jednog ili oba roditelja ili nekih drugih bliskih srodnika ili autoriteta slušali kako nismo dovoljno dobri, kako su drugi bolji od nas, tako da smo često bili upoređivani sa ljudima oko sebe, naročito sa vršnjacima u školi, što roditelji često i čine, ističući kako nismo nešto uradili kako treba, jer je na primer neki naš drugar uradio nešto bolje od nas ili je cela situacija bila još i grublja i lošija, pa nam je nekada bilo rečeno da smo niko i ništa, da smo nesposobni i loši.

Ako je tako nešto ponavljano više puta, čak i  ako je to roditelj radio iz najbolje namere, verujući da kritika može da pomogne, da će nas time trgnuti da budemo bolji, može se desiti da razvijemo vremenom kompleks niže vrednosti, osećajući da smo nekako manje vredni u odnosu na druge, da su drugi bolji i da nama nešto fali.

Verujući u tako nešto, mi generišemo ili stvaramo u životu realnost, koja će nam stalno potvrđivati da nismo dovoljno dobri, tako što ćemo prihvatati poslove koji su slabo plaćeni, izbegavati izražavati sopstveno mišljenje, ne zastupati svoje interese na najbolji mogući način, ne znati reći ne u komunikaciji sa drugima, davati prednost svima osim sebi i na razne druge načine.

Bićemo uglavnom tužni i nesrećni, jer će nam takav osećaj i sve ono što bude generisano u našoj stvarnosti oduzimati na neki način energiju i moć i vrtećemo se u začaranom krugu loših osećanja u vezi sebe. Iz svega toga rađa se još hrpa drugih neadekvatnih osećanja i verovanja, koja samo još više produbljuju „problem“.

Često takvi ljudi bezuspešno žele da se dokažu u spoljnom svetu, da bi kroz neke spoljne uspehe i materijalne vrednosti, dobili priznanje da su vredni i da su dovoljno dobri. Često tako nešto uglavnom bude bez uspeha, jer loša uverenja koja imamo o sebi, uglavnom bivaju potvrđena kroz realnost, tako da na kraju iznova i iznova dokazujemo sebi da nismo uspeli i da su drugi bolji od nas.

Osećanje niže vrednosti je u suštini ništa drugo nego unutrašnji osećaj ili osećanje i on kao takav nije istinit, lažan je, nastao kao produkt programiranja od okoline, sa mogućnošću da se to promeni, ukoliko osoba shvati da je tako nešto moguće promeniti i počne da radi na tome.

Svi mi kao ljudska bića imamo potpuno istu vrednost, svi smo u suštini i jednaki i vredni samim svojim postojanjem, bez obzira na sve u šta mi verujemo o sebi i svetu oko sebe.

Sa druge strane je kompleks više vrednosti, kao druga strane medalje, kao polaritet, koji oblikuje drugačiju vrstu stvarnosti, kada pojedinac lažno veruje da je bolji od drugih, da mu pripadaju neke zasluge više nego drugim ljudima, da on ima veća prava nego neki drugi pojedinci, iz čega se rađaju drugačije stvarnosti, u kojima takvi ljudi uglavnom ponižavaju druge ljude, uzdižu sebe iznad ostalih, kroz govor i ponašanje, a gde u svojoj suštini i oni jako pate, jer veruju u lažni identitet, koji im crpi energiju, donosi loše odnose sa drugima i želju za dokazivanjem svoje „pameti,  superiornosti i moći“.

Takav kompleks, predstavlja takođe rezultat programiranja od roditelja i okoline, gde takvi ljudi u sebe podhranjuju ono što su im drugi rekli, npr. roditelj koji govori detetu da je najbolji od svih, da je bolji od druge dece, verujući da mu tako čini uslugu ili samo to dete počne da priča sebi takve priče, kako bi nadomestio kompleks niže vrednosti i osećaja da nije dovoljno dobro.

Ljudi koji druge kritikuju, koji ih osuđuju i koji svima nalaze mane su duboko nesrećni, jer kroz takva uzdizanja pokušavaju da nahrane svoj ego i potvrde sebi da su bolji od drugih, a duboko u sebi su jako nesigurni.

Istina, kao što sam već napisala, je samo jedna, a to je da smo svi mi samim svojim rođenjem i postojanjem potpuno jednaki i vredni, bilo da obavljamo „jako bitne i važne poslove“  u životu ili smo beskućnik, koji na ulici prosi za koru hleba. Ono što ih razlikuje su samo njihova uverenja o sebi i svetu oko sebe, zbog čega, samo prividno stvaraju iluziju svog života.

Osoba koja želi da živi istinu, koja duboko odluči da promeni ovakve stavove i uverenja, može to učiniti, kroz rad na sebi, čime će omogućiti sebi da živi svoj život iz duše i na taj način osloboditi svoje biće od stega koje su mu nametnute.

Ono što je bitno je da čovek shvati da nema razloga da se upoređuje sa bilo kim, jer svi smo mi na svoj način posebni i jedinstveni i da jedino što treba da bude bitno je koliko on sam napreduje na putu svog razvoja, eventualno upoređujući svoja lična postignuća.

Verovatno ste čuli za indijsku legendu o malom, žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.

Jednom prilikom, u ovu baštu ušao je čovek koji je umeo da razume jezik biljaka.

Kako je ušao, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je celo palmino drvo korisno – plod, lišće, grane i stablo.

Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. 

Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih je mislila da je druga biljka više vredela.

Pogled posetioca koji je slušao samo žalbe, zaustavio se na jednom malom, žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: “Zašto se i ti ne žališ kao svi ostali?”

Cvet je odgovorio: ”Pa i ja sam posmatrao kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželeo sam i da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam shvatio da, da je Bog želeo da budem kokosova palma ili mango, on bi to tako i napravio. Međutim on je želeo da budem mali, žuti cvet pa zato i ja želim da budem najbolji mali, žuti cvet koji je ikada postojao."

Napisala Ana Milićević, Procesor dubokog Peata