DA LI JE MOGUĆ ŽIVOT BEZ PROBLEMA?

Kada vratim film unazad i pokušam da se setim sebe od pre nekoliko godina, načina na koji sam razmišljala i kako sam gledala na svet i na druge ljude, bude mi jako čudno što se puno toga promenilo od tada u pogledu mog vidjenja stvarnosti, u tolikoj meri da čak ne mogu ni da se setim kako je sve to izgledalo. Kada pokušam da doživim sebe na onaj način od pre, deluje mi prosto nemoguće i jako teško da iz sećanja izvučem sve ono kroz šta sam prolazila.

Dugo godina sam se borila sa anksioznošću, dugo godina nosila u sebi jako puno neproživljenih emocija i filteri kroz koji sa posmatrala svet su bili toliko pesimistični, toliko ograničeni, da se pitam kako sam uopšte uspevala da živim i funkcionišem na takav način. Prosto, iz ove perspektive, nije mi nimalo čudno što sam svoj život živela tako, jer sa tim pogledom na svet, pravo bi čudo bilo da se u mom životu nisu samo konstruisali problemi. Na telesnom nivou bila sam baš loše, toliko sam trpela bolova i raznih senzacija da se nekad divim svojoj izdržljivosti.

U mom životu sve je bio problem, počev od posla, preko svega drugoga što me okruživalo, velika količina nezadovoljstva je svakodnevno bila prisutna, a kukanje oko svega i svačega bio je moj svakodnevni posao.

Na moju veliku sreću, simptomi koji su me mučili, stalno su tražili pažnju, stalno su me toliko dozivali, da je prosto bilo nemoguće da ih ne čujem i ne osetim. Toliko sam se tome opirala, bežala od simptoma na razne načine, obilazila lekare i nadrilekare ne bi li mi neko rekao uzrok tog stanja, ne bi li mi našli neki lek.

Na svu sreću nisu uspeli, nisu znali da mi postave dijagnozu, jer je moja dijagnoza bila potpuno udaljavanje od sebe i svega onoga što je istinski moje, a to retko ko može da prepozna.

Kada sam jednom prilikom dobila uvid da svi ti simptomi možda imaju smisla, da nešto govore i kada sam se po prvi put istinski zagledala u sebe, shvatila sam da je sve ono što me muči u meni samoj i da nema nikakve veze ni sa poslom, ni sa ekonomskom situacijom, ni sa drugim ljudima, već da sam ja ta koja je u potpunosti odgovorna za sve ono što živi.

Kada mi se prvi put pojavila misao da je sve samo i isključivo u mojoj glavi i da sam ja ta koja spoljnim situacijama i stanjima pripisuje različita značenja i etikete, već je bilo dovoljno da shvatim da sve mogu da promenim.

A onda sam krenula, toliko odlučna i spremna, da se i danas divim toj svojoj rešenosti, da po cenu svega shvatim kako sve oko nas i u nama funkcioniše i to traje i dan danas.

Moja želja za istinom i saznanjima toliko raste, da se svaki dan povećava i vuče me ka nekim novim spoznajama.

A šta su uopšte problemi?

Kada se generalno govori o problemima koje ljudi imaju, radi se u stvari o tome da ti pojedinci imaju u svojoj svesti ili percepciji sebe i sveta raskorak između onoga što im se dešava u postojećoj stvarnosti i onoga što bi oni želeli da im se dešava. Postoji kognitivna disonanca između "realnog stanja", onoga što se sada dešava, šta god to bilo i onoga što bi oni želeli da se dešava.

 Kada u svesti postoji ta razlika čovek iskušava to stanje kao problem, jer bi on na primer želeo  novac, a u stvarnosti ga nema ili bi želeo drugi posao, a u stvarnosti radi nešto što ne voli ili je sam u emotivnom smislu, a želeo bi da uđe u partnersku vezu. Ta razlika u svesti kod čoveka budi osećaj da nešto nije kako treba.

Kada se takvi problemi nagomilavaju, odnosno kada čovek u više sfera života ne živi ono što bi zaista želeo, dolazi do kriza, odnosno do raznih bolesti koje ne moraju biti fizičke. Te bolesti mogu biti i emocionalne i ekonomske i duhovne, mogu se ispoljavati kroz gubitak motivacije u životu, kroz stalna žaljenja i kukanja, stalno nezadovoljstvo, nervozu i frustraciju. Prosto se oseća da nešto sa nama nije u redu, da patimo i da ne znamo kako iz svega toga da izadjemo.

Da bi se problemi uopšte mogli rešiti, čovek prvo mora prihvatiti odgovornost za ono što mu se dešava i biti spreman da se sa tim problemima suoči, jer problemi nikada ne postoje mimo nas, niti su oni nametnuti spolja, mi samo negde verujemo, jer smo tako naučeni, da su problemi normalna stvar i da probleme treba ignorisati.

Ignorisanjem problema ništa ne može da se reši, kao ni samo pozitivnim razmišljanjem, o kome se toliko govori i piše, jer se na taj način problemi samo još više produbljuju i ne rešavaju, već se prenose u budućnost i uvećavaju. Sa opšteprihvaćenim stavom, da će se sve samo od sebe promeniti i sa nadom u bolje sutra, niko sa mesta mrdnuti neće, jer stvari tako ne funkcionišu.

Zbog čega se uopšte javlja taj nesklad u svesti, odnosno to naše percipiranje problema u životu?

Javlja se zbog toga što smo udaljeni od sebe, od istinskog dela sebe, kod nekih ljudi u tolikoj meri da oni uopšte ni ne znaju da taj deo u njima postoji. Toliko su se udaljili od svog istinskog bića, da ne osećaju bilo kakvu vezu sa sobom. Taj deo nas, o kome govorim može se nazvati različitim imenima, ja nekako volim da kažem da je to naša duša, koja tačno zna šta je ono što je za nas dobro, šta je ono čime bi se mi u životu želeli baviti, šta bi želeli raditi u slobodno vreme, sa kakvim ljudima bi se želeli družiti i biti u emocionalnoj vezi, kakav bi uopšte život želeli živeti.

Neki ljudi su toliko udaljeni od sebe, da oni ni ne znaju šta bi u životu uopšte radili, čak i kad bi im dao sav novac ovoga sveta, ne znaju šta je ono što ih ispunjava, ne znaju kojim ciljevima teže, ni kako vide svoj život, prosto ne čuju više svoje istinsko ja.

Ja sam u životu bila jako udaljena od sebe, postojalo je neko bazično nepoverenje u ono što sam duboko u sebi znala, toliko, da sam uvek pre slušala sve oko sebe nego svoj unutrašnji glas i to je uticalo da razvijem brojne simptome i hronično nezadovoljstvo sa svime što me okružuje.

Sada znam da su svi ti simptomi bili jedini način na koji sam se mogla povezati sa sobom, toliko su me dozivali, da bih se okrenula sebi, da bih shvatila uzroke.

Mi od malena, sve učimo iz okruženja, sve što o sebi znamo rekao nam je neko spolja, poverovali smo u razne laži, koje su nam servirane iz spoljnog okruženja, nekada i sa najboljom namerom, od strane ljudi, koji bolje nisu znali i koji su nam istinski želeli dobro, ni ne sluteći da nam time mogu nauditi. Time su uticali na formiranje naše percepcije, odnosno našeg viđenja stvarnosti, od najranijih dana našeg života.

Život koji se ne živi iz našeg autentičnog dela, već život vođen raznim uverenjima, koja dolaze spolja jeste uvek život u problemima. Ako su, na primer, roditelji, čak i iz najbolje namere, uticali na vas da završite fakultet koji niste želeli, dovesće vas kasnije u poziciju da u životu stalno imate probleme, jer vaša istinska priroda nije u skladu sa onim što vam je nametnuto.

Čovek koji je imalo svestan da u sebi ima taj nesklad još uvek ima priliku da nešto promeni, da se na neki način usaglasi sa sobom, većina ljudi to nikada neće biti u stanju.

Problemi i krize nam mogu pomoći da shvatimo na kom delu života treba da poradimo i šta bi bilo dobro da promenimo, jer nerašavanje problema još više produbljuje problem, što se vidi na nivou društva, odnosno velike većine pojedinaca koji nisu u stanju da se suoče sa svojim problemima.

Da bi bilo koji problem mogao da se reši, prvo što moramo da uradimo je da promenimo način na koji gledamo na taj problem, moramo promeniti tačku gledišta, moramo sagledati situaciju iz druge perspektive, kako bi sebi omogućili da se ugao gledanja promeni, pa da samim tim to utiče da nam se u životu pojave neka drugačija rešenja od onih na koja smo navikli.

Svako ko ima krize u životu može to iskoristiti kao mogućnost za transformaciju i mogućnost da počne da radi na sebi, a što će nas kroz neko vreme dovesti u poziciju da živimo život iz našeg autentičnog dela.

Kako izgleda život iz autentičnog dela?

 Ako znate, a verujem da znate, kako izgleda kada nešto što radite, radite od srca, kada ste  ispunjeni dok nešto činite, kada vas takve stvari u potpunosti ispunjavaju, a ne troše vam energiju, onda živite život iz duše.

Ako vam u toj oblasti sve ide sa lakoćom, ako postoji tok, ako vam stvari nekako dolaze same, ako se sve slaže nekim neobjašnjivim razlozima, onda živite život iz duše.

Da li je to moguće? Ja znam da jeste, zato je to moj cilj u svakom segmentu života, a vi se samo za početak bar jednom zapitajte

Da li je ovo što sada radim u skladu sa mojom dušom?

Napisala: Ana Milićević, Procesor dubokog Peata