TESKOBA

U ovom tekstu želim da pišem o teskobi, na jedan sasvim drugačiji način od onoga na koji ste navikli i gde se takvo osećanje često tumači kao nešto nepoželjno i loše.

Koliko često ste u životu doživeli osećanje teskobe koje je bilo povezano sa nekim situacijama i ljudima ili uopšte generalno sa načinom života koji živite, bez znanja tačnog uzroka koji dovodi do tog osećaja?

Teskoba se često opisuje kao neprijatan osećaj nekog unutrašnjeg stezanja ili gušenja, kada nam se čini da nemamo dovoljno vazduha, da se neka sila obrušila na nas i da nam stvara ogroman pritisak u telu i uopšte u životu. Kada nam se čini da nas neke okolnosti u tolikoj meri guše, da prosto više kao da ne možemo da udahnemo.

Mnogo puta do sad prolazila sam kroz jake osećaje teskobe, zbog kojih mi se činilo da neću moći izdržati u situaciji u kojoj se nalazim i da me nešto jako veliko pritiska.

Kad vratim film unazad imam utisak da je i sve počelo sa tim jakim osećajem teskobe u grudima, kada imamo utisak da nešto ne štima ali nismo sigurni šta je u pitanju.

Ovim tekstom želim da vam približim to osećanje, na način da prema njemu više nemate otpora, već da pokušate da ga prihvatite kao dragog gosta, kao možda nešto najbolje što vam se u životu događa.

Društvo u kome živimo, a gde mislim generalno na ceo svet, na civilizaciju, je društvo koje je bazirano na traumama. Pod traumom ne mislim samo na ono što mi podrazumevamo pod tim terminom, u smislu jake emocionalne i fizičke traume, kao što je neko fizičko, seksualno i emocionalno zlostavljanje, već generalno mislim na veliki broj suptilnih trauma, koje doživljavamo od trenutka našeg rođenja, na različite načine i koje se utiskuju u naše energetsko i emocionalno telo.

To mogu biti neke suptilnije traume povezane sa našim odnosom sa roditeljima u detinjstvu, u smislu da vam roditelji, iz raznih razloga, čak verujući da je to ispravno nisu govorili koliko ste voljeni, jedinstveni i autentični. Ukoliko su puno radili i sa njima niste mogli da provodite puno vremena, te je nedostajalo tih dnevnih i nedeljnih druženja i razmene osećanja. Roditelji su čak i iz najbolje namere od vas mogli očekivati previše, pa se zbog toga razvila i iluzorna potreba za savršenstvom, zbog čega ste bili često kritikovani ukoliko stvari nisu bile onakve kakve su roditelji očekivali ili se niste ponašali na način koji je za njih bio zadovoljavajući, pa su vas zbog toga često grdili i omalovažavali. Veoma često ste radili i protiv sebe, ne slušajući svoj unutrašnji glas, čime ste sami sebi stvarali jake traume.

Sve te suptilne traume ostaju zauvek zapisane u našem energetskom i emocionalnom telu, na taj način što određene emocije koje niste mogli iskusiti u tim trenucima, a koje su za vas bile bolne, istinite i originalne, kao što je tuga, bes, ljutnja ostaju potisnute u vašem telu i počinju tokom života, zbog raznoraznih kasnijih trauma da se uvećavaju i da popunjavaju vašu podsvest, odnosno vaše energetsko telo.

U trenucima kada su se takve traume događale, s obzirom da nismo imali kapaciteta da ih transformišemo sami, u naše telo je ulazila energija iz spoljnog okruženja, koja je predstavljala, na primer, energiju nekog verovanja ili nekog programa, koja je u tom trenutku zatvarala te emocije i traumi onemogućavala da se isprazni. Na primer, ukoliko smo osećali bes, kao istinsku primarnu emociju na neki događaj iz spoljnog okruženja, a od strane roditelja nam nije bilo dozvoljeno da je manifestujemo, gde smo čak zbog toga bili i fizički dodatno kažnjavani, na to mesto je ušlo verovanje da smo mi loši, bezobrazni i da nismo dovoljno dobri. Takvo lažno i  toksično verovanje je u tom trenutku zauzelo naše energetsko polje i mi od tada živimo isključivo kroz filtere tog verovanja.

Kada se količina te energije, koja je stalno ulazila iz spoljnog okruženja, uvećavala, počela je da stvara energetske oklope u našem telu, koji su u jednom trenutku krenuli i da se prelivaju na naše fizičko telo i psihu i bukvalno da popunjavaju naše mišiće i da stvaraju jake mišićne kontrakcije zbog čega smo mi postepeno postali sve udaljeniji od istinskog dela sebe i od naše originalne energije i postali smo kruti u držanju i stavu, rigidni, bez mogućnosti da realno percipiramo ono što nam se događa, već stvari gledamo kroz filtere uma, stalno u prošlosti i budućnosti, a nikada u sadašnjem trenutku, reaktivni, sa previše mentalnih analiza, pričanja priča o svemu, racionalizacije, bez mogućnosti da srcem osetimo stvari, intelektualci sa mnogo jakim egom, koji nisu u mogućnosti da dublje osete emocije.

Ovo je slika i prilika današnjeg čoveka, koji je u potpunosti udaljen od svoje suštine i potpuno oklopljen raznoraznim programima, unetim iz spoljnog okruženja, bez znanja i ikakve svesti o svemu tome.

Način na koji sam opisala mehanizam psihijatar Vilhelm Rajh naziva oklopljavanje i za to koristi termin EMOCIONALNA KUGA, koju smatra najvećom bolesti čovečanstava. Ljudi bukvalno postaju roboti, pa se ovakav odnos prema sebi naziva i robotizacija.

Ono što je iz cele ove priče bitno shvatiti je da se kod mnogih ljudi potisnuta trauma i oklop mogu nalaziti u ravnoteži i tada, kada su oni u ravnoteži, osoba misli da je sa njom sve u redu i da nema nikakvih problema u životu, već je zadovoljna i živi bez trunke originalne energije u svojoj konfornoj zoni.

Ono što se najčešće događa u životu pojedinca je da dolazi do narušavanja ravnoteže oklopa, jer energija koja je potisnuta unutra, u vidu traume želi da bude oslobođena i transformisana, zbog čega se kao prvi osećaj narušavanja tog oklopa javlja OSEĆANJE TESKOBE.

Teskoba u stvari znači da se ispod slojeva uverenja i programa pokreće naša originalna energija, koja je davno potisnuta i koja hoće da izađe napolje.

Teskoba je prvi signal da je još uvek moguće doći do istinskog dela sebe, do našeg autentičnog dela.

Ono što bi čovek trebao da uradi kada mu se javi osećanje teskobe je da to osećanje, što više može, prihvati i da ga neutralno posmatra, da mu se ne opire i ne nalazi načine da ga još dublje potisne, već da pusti da se ta teskoba transformiše koliko god vremena za to bilo potrebno.

Kada dođe do transformacije teskobe iza nje će se pojaviti dublji osećaji koje smo potiskivali, kao što je tuga, strah, bes koje onda dalje treba transformisati.

Ono što ljudi većinom rade je da koriste razne načine da tu teskobu ne osete, pa iz tog razloga počinju puno da puše, piju, jedu, previše su aktivni i izloženi raznim trivijalnim stvarima, kao što je televizija i internet, projektuju svoje naboje na druge ljude, imaju specifičan način odevanja i ponašanja kako bi pobegli od tog osećaja, odnosno od sebe, do te mere da bi bili u stanju da urade i najgore moguće stvari sebi i drugima samo da se ne bi suočili sa unutrašnjim traumama. Ovaj mehanizam predstavlja i osnov nastanka energetskog vampirizma.

Takva stanja dovode do stvaranja bolesti na svim nivoima, jer sebi ne dajemo priliku za isceljenje, ne dopuštamo svetlu, koje se polako pali u našim dubinama da se probije i obasja naš život.

Teskoba je znak da dolazi do pucanja oklopa, znak da za nas još uvek postoji šansa da se iscelimo i da živimo svoj život, da budemo autentični i svoji, da živimo istinski svoj život, a ne život koji nam je nametnut spolja.

Ukoliko ste teskobni, ukoliko imate hrpu misli u glavi, ukoliko ste napeti, pod tenzijom i nemirom, to je samo pokazatelj da oklop ne može da zadrži tok unutrašnje energije koju ste potisnuli, znači da ste dobili priliku da u potpunosti transformišete svoj život i da odbacite sve lažno što ste tokom života skupljali.

Često se tokom vežbi povezanog disanja javlja baš osećaj teskobe, koji je jako dobar znak da se ravnoteža oklopa dovodi u pitanje.

Proces transformacije nije ni malo lak, jer čovek često nije spreman da se suoči sa svojim unutrašnjim bolovima i nerašćišćenim emocijama, međutim to je jedini put istinskog bivanja i vraćanja sebi i svesnosti sadašnjeg trenutka.

Kada sam prvi put shvatila da me teskoba štiti, da mi pomaže i da je tu da bi mi omogućila da se približim sebi, da je moj najbolji prijatelj, nikada je više nisam gurala, nego sam je potpuno svesno prihvatala kao najveći blagoslov koji mi je dat, znajući da ću njenom transformacijom omogućiti sebi da uđem u dublje u slojeve nesvesnog, da ću se približiti ranjenom detetu u meni i na taj način omogućiti svetlu da se probije.

Napisala: Ana Milićević, Procesor dubokog Peata