LJUBAV PREMA SEBI

                                  „Ako želiš da budeš voljen, voli“ Seneka

  

Kada sam prvi put donela odluku da po svaku cenu izađem iz začaranog kruga anksioznosti i napada panike, o čemu sam već ranije pisala u svojim tekstovima, stalno mi se nametalo pitanje ljubavi prema sebi i odnosa prema sebi.

Pitala sam se kakav je uopšte moj odnos prema meni? Koliko sam sebi dobra i korisna? Tada sam negde prvi put shvatila da samo verujem i mislim da volim sebe, a da ja ustvari ne znam ni šta to znači, ni kako bi to trebalo da izgleda. Shvatila sam da se, imajući u vidu kako se osećam i kako funkcionišem, ja baš i ne volim puno, jer neko ko sebe voli sigurno se ne ponaša na takav način. Sve o čemu pišem bio je samo početak sagledavanja tog  odnosa, koji se i danas razvija i neprestano odvija.

Shvatila sam da se ja ne bih baš ovako loše osećala da ja zaista volim i cenim sebe, ne bih stalno tražila krivca u drugome, već bi prihvatanjem odgovornosti za sopstvene misli i osećanja uticala da moj unutrašnji svet bude drugačiji.

Da budem srećnija, mirnija i zadovoljnija.

Kada sam razmišljala o ljubavi prema sebi, stalno mi se nametao utisak da je takvo razmišljanje sebično, jer smo uglavnom vaspitani da svoje potrebe stavljamo iza potreba drugih ljudi i da prosto čovek koji misli na sebe nije baš dobar za druge ljude.  A ja sam sada imala utisak da baš sve nekako polazi od nas!!! Od našeg odnosa, prevashodno prema sebi, pa samim tim i prema drugim ljudima.

Mi uvek možemo da damo samo ono što imamo u sebi.

Ne pišem ovde ni o egoizmu ni o narcizmu, ne govorim ovde o sebičnosti kako je većina ljudi shvata, ne govorim o onim ljudima koji misle da su centar sveta, koji veruju da su bolji od drugih, koji veruju da je život borba, da se treba takmičiti i porediti sa drugima, koji veruju da je moć nad drugima ono što im je potrebno, koji veruju da su pametniji, sposobniji i da više znaju. Svet je pun narcisa, koji su u dubini duše nesrećni i prazni, a ja ne mislim na ego ljubav, u kojoj stalno nešto od drugih očekujemo, bez da prvo nešto od sebe damo, u kojoj stalno nešto merimo i brojimo, u kojoj uvek očekujemo da nam se vrati...Ne mislim ni na drugu krajnost, lažnog altruizma, kada svoje potrebe zaboravimo zarad pomoći i potpune podrške drugim ljudima.

Ovde pišem i mislim na  čist, iskren i zdrav odnos prema sebi, kada čovek sebe istinski počne da prihvata sa svim svojim vrlinama i manama, kada prestane da se upoređuje sa bilo kim i kada počne da polako, ali sigurno  prihvata sve delove sebe i da prestane da očekuje da drugi to za njega čine.

Toliko puta sam čula od drugih da sam sebična, da mislim samo na sebe, kao da ja jedina postojim, a uglavnom se dešavalo da mi to govore baš oni koji žele da njihove želje bude ispunjene, da se njihova očekivanja prema njima ispune. Onda sam ja sebična, što oni hoće ispunjenje svojih želja. Traže od mene nešto što je njihovo očekivanje, a meni kažu da sam sebična. Kako je to ludo. Koliko puta vam se desilo da vi želite da idete na neko mesto, a neko drugi na neko sasvim drugo i pošto se vi opirete, čujete kako kažu kako si ti sebična, misliš samo na sebe, pa da, mislim, a ti ne misliš kad  tražiš da ja ispunim tvoju želju i ti tada polaziš od sebe, u čemu je razlika ?Klasična manipulacija.

Ljudi su čudni, ne shvataju da uvek i uvek polaze isključivo i samo od sebe, svako, za zadovoljenje svojih vlastitih potreba, čak i ako misle da je to drugačije, čak i ako igraju igru žrtve, u kome se oni navodno žrtvuje za ostale, na taj način nesvesno tražeći pažnju, za ono što su učinili drugima, sad očekuje da im se to vrati, jer šta sam ja sve u životu učinio za tebe?...koliko je to samo sebično?!

Šta onda uopšte znači voleti se. Ljubav prema sebi je bezuslovno samoprihvatanje.

Ljubav prema sebi je prihvatanje svega onoga što kod sebe cenimo i što nam se sviđa, ali i onoga što nam se ne sviđa i što nam ne godi. Prihvatanje svih delova sebe u jednu celinu, prihvatanje svojih emocija i prijatnih i neprijatnih, prihvatanje svojim misli baš takve kakve jesu, prihvatanje svoga tela i svih životnih okolnosti koji su proizvod nas.

Ljudima je lako da prihvate one stvari kod sebe koje im se sviđaju, a jako teško da prihvate nešto što im se ne dopada. Ali ako prihvatite odgovornost za sebe i za svoje emocije i misli onda polako počnite da  prihvatate i to „loše“,  jer ste i za to sami odgovorni, pa pokušajte to da iscelite i promenite.

Prihvatite da vam smeta kada ste besni i ljuti, kada vas nešto muči, kada ste nervozni i frustrirani, kada ste tužni. Dozvolite sebi da to osećate i dopustite sebi da budete ono što u tom momentu jeste. Šta kod to bilo i kako god to izgledalo.

Pokušajte da sebe ne kritikujete i osuđujete zbog nekih navodnih grešaka koje ste ranije učinili, koje ste uradili u prošlosti. Pa to je svakako bilo i prošlo. Da ste tada znali bolje sigurno bi uradili bolje, ne možemo se praviti pametni kada prođe vreme i kada nismo više ista osoba koja smo bili onda kada je neke odluke donela.

Mi uvek činimo najbolje za sebe u trenutku u kome to činimo, sa kapacitetima koje u tom trenutku posedujemo, ni više ni manje, uvek su te odluke koliko god one navodne pogrešne bile, gledajući iz ove perspektive, najbolje koje smo mogli doneti u tom trenutku. Priznajte to sebi.

Shvatila sam da sa tim načinom razmišljanja i sa tim nivoom svesti, nikada i nisam mogla doneti drugačije odluke, nego one koje sam donela i da mi se sada vrati vreme unazad, da opet mislim onako kako sam mislila tada, odluke bi opet bile iste.

Ja ustvari i nemam šta da zameram sebi, jer sam uvek i radila najbolje što sam mogla, sa tim kapacitetom koji sam tada imala. O tome više ne treba da razmišljam, to je bilo i prošlo, ostavljam u prošlosti, sad imam izbor da drugačije gledam na istu situaciju, kao da je bitno šta je bilo. Mi nemamo šta sebi oprostiti, to je iluzija uma.

Kada sam počela tako da sagledavam sebe, počela sam polako na taj način da gledam i druge ljude, jednostavno percepcija se menjala i shvatila sam da i oni nisu znali bolje, da koliko god nama iz naše perspektive to izgledalo loše, za njih je najbolje što znaju. Da nama sada daju te njihove misli, njihove vrednosti i način gledanja na svet, mi bi doneli iste odluke kao i oni, pa kome onda uopšte zameram, opet samo jedna iluzija više, nemam šta ja kome da oprostim, ljudi rade uvek najbolje što mogu, bez obzira šta mi o tome mislili.

Tako sam ja polako počela da shvatam da je preduslov svega u životu kvalitetan i zdrav odnos prema sebi i da bez toga nijedna moja relacija sa drugim ljudima ne može da bude drugačija nego onako kako se ja odnosim prema sebi.

Ako vi stalno kritikujete i osuđujete druge ljude, to samo znači da sebe ne prihvatate, da sebe podsvesno osuđujete, jer čovek koji ne  prihvata sebe ne može da prihvati ni druge ljude.

Ako druge ljude ne razumete, ako mislite da vi znate bolje, to samo znači da sebe precenjujete, da ste u stisku ega i da sebe ne razumete. Jer to sve baš i nema veze sa istinom i nigde vas odvesti neće.

Shvatila sam da sam sebe puno kritikovala, da sam sebi stalno nešto zamerala i da zaista želim da to više ne radim, da želim da promenim taj unutrašnji monolog i da sada kada znam bolje, počnem prema sebi da se ophodim na drugačiji način. Pokušaću sebe više da razumem, da se prema sebi ponašam kao prema prijatelju, da počnem da cenim sve ono dobro što sam uradila. Uzeću vreme za sebe, jer sam sebi važna, za to nema izgovora, jer ljudi koji kažu da nemaju malo vremena za sebe, samo govore da sebi nisu dovoljno bitni i da su im neke trivijalne stvari važnije. Koliko samo vremena provedete pred računarom i televizijom, shvatićete koliko svog dragocenog vremena gubite, a da za sebe možete izdvojiti bar pola sata dnevno. Svi koji kažu da ne mogu samo traže izgovore za svoje ponašanje, to je tako.

Zaustavite se na trenutak i pokušajte da oslušnete vaš unutrašnji monolog, koji je povezan sa vašim odnosom prema sebi. Pokušajte da ga osvestite. Da li je on pun kritike i osuđivanja ili podrške i razumevanja? Tada će vam sve biti jasno.

Počnite već danas, sa malim koracima. Kupite sebi neku sitnicu, utešite sebe, pogledajte sebe u ogledalo i recite da vi to možete, da možete polako, ali sigurno dati sebi ono što zaslužujete.

Ja sam jednoga dana stala ispred ogledala i pogledala sebe u oči i obećala da će od toga dana sve biti drugačije i da ću učiniti sve da sebi pomognem, jer sam ja jedina na koju mogu da se oslonim, ako ja sebi ne pomažem niko mi nikada neće pomoći.

Kako se moj odnos prema sebi menjao, tako se odnos sa svim ljudima oko mene menjao, jednostavno sam postala drugačija, saosećajnija, sa vise razmevanja za druge, sa više podrške za druge, jer sam baš to i sebi dala .

Samoprihvatanje je proces i ne dešava se preko noći, jer mi nismo ni svesni koliko smo delova sebi odbacili i gurnuli duboko u nesvesno, koliko smo neceloviti kao bića, koliko toga je gurnuto daleko u našu senku.

Proces samoprihvatanja i integracije svih delova sebe traje, jer smo zbog silnog opiranje mnoge stvari u životu sebi zabranili i od sebe sakrili. Toliko je raznih delova nas koji vape za ljubavlju i pažnjom.

Zato budite blagi prema sebi, ne očekujte od sebe previše, dopustite da bude samo ono što je sada, prigrlite trenutak u kome jeste, sa sobom onakvim kakvi ste baš u tom trenutku i zakoračite u pravcu samoprihvatanja.

Jer svi smo mi nastali iz jednog, svi smo nastali iz bezuslovne ljubavi, tako da mi i jesmo ljubav. Ako volimo sebe, volimo i druge, jer svi drugi su zapravo mi sami.

Ovo što sledi su, kako kažu, reči Čarli Čaplina, koje na pravi način objašnjavaju prirodu pravog odnosa prema sebi:

 “Kada sam zaista počeo da volim sebe,
shvatio sam da sam uvek i u svakoj prilici na pravom mestu i u pravo vreme,
i da je sve što se događa ispravno – od tada pa nadalje mogao sam da budem miran.
Danas znam da se to zove POVERENJE.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
mogao sam da spoznam da su emocionalna bol i patnja
za mene samo upozorenja da živim suprotno svojoj istini.
Danas znam da se to zove BITI AUTENTIČAN.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam da žudim za nekim drugim životom
i mogao sam da vidim da je sve oko mene bilo poziv na rast.
Danas znam da se to zove ZRELOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam sam sebi da kradem slobodno vreme,
i prestao sam da smišljam grandiozne projekte za budućnost.
Danas radim samo ono što me čini zadovoljnim i radosnim,
ono što volim i što čini da se moje srce smeje,
na moj jedinstven način i u mom ličnom ritmu.
Danas znam da se to zove ČESTITOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: jela, ljudi, stvari, situacija;
i od svega što me je uvek iznova odvlačilo unazad, dalje od mene samog.
U početku sam to zvao „zdravi egoizam“,
ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOM SEBI.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam da priželjkujem da sam uvek u pravu, tako sam manje grešio.
Danas sam shvatio da se to zove SKROMNOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
odrekao sam se života u prošlosti i preterane brige za svoju budućnost.
Sada živim samo u ovom trenutku u kojem sve počinje.
Tako danas živim svaki dan i zovem to SVESNOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
spoznao sam činjenicu da se od svojih misli mogu razboleti i postati jadan.
Kada sam pak zatražio natrag snagu svoga srca, razum je dobio važnog partnera.
Ovu vezu zovem danas MUDROST SRCA.

Od danas pa na dalje:
ne plašimo se rasprava, konflikata i problema sa samim sobom i sa drugima,
jer čak se i zvezde ponekad sudare pa iz tog sudara nastaju novi svetovi.
Danas znam: TO JE ŽIVOT! “ Čarli Čaplin

Napisala: Ana Milićević