ANKSIOZNOST I PRIHVATANJE ODGOVORNOSTI

Kao što sam u prethodnom tekstu „MOJA ANKSIOZNOST“ napisala, dugo godina sam u sebi nosila anksioznost i razne druge potisnute emocije, od straha, preko tuge do besa. Nisam ni znala da su u meni, nisam imala pojma koliko toga potisnutog ima. Toliko sam ih duboko bila gurnula od sebe, da ih skoro nisam ni osećala, ništa osim straha, strepnje i uznemirenosti.

Ono što sam osećala bilo je bezbroj telesnih senzacija, svuda u telu, u vidu pritiska, stezanja, gušenja, grča... Nosila sam to u sebi svaki dan, pričajući o njima različite priče i uporno dolivala time ulje na vatru, tako što sam toliko želela da te senzacije nestanu, da prođu, da me više ne boli glava, da prestane da me pritiska u svakom delu tela.

Toliko puno energije sam ulagala da nekako pokušam da ih ne osećam, da skrenem misli, da skrenem pažnju na bilo šta drugo, ali nije bilo moguće, svaki moj pokušaj da o tome ne mislim, da pobegnem, pojačavao ih je još više, ni ne sluteći da me dozivaju, da žele pažnju, da im treba ljubavi.

Posle više godina moje bezuspešne borbe i otimanja, posećivanja doktora, stalne nervoze i napetosti, napada panike i opsesivnih misli, pitanja zbog čega se sve ovo meni dešava, zašto ne prolazi i šta mi se zbiva, nemogućnosti da se opustim u socijalnom okruženju, izbegavanja života i svega što me okružuje, došao je i trenutak kada sam počela da shvatam da mi ni na jednom životnom polju ne ide, da prosto ono što želim ne mogu da imam, imala sam utisak da se svima drugima nešto u životu dešava osim meni, ni ne sluteći da sam sama za sve to odgovorna.

Jednog popodneva, kada sam ušla u stan, opet razočarana, bezvoljna i tužna, zbog svega što osećam, a gde su se pritom oko mene konstruisale neke situacije koje mi uopšte nisu bile po volji, meni je po prvi put iz čista mira u glavu došla misao:

„A šta ako si ti za sve ovo sama odgovorna, šta ako sve ovo što ti se dešava nema nikakve veze sa spoljnim okolnostima nego su posledice tvog odnosa prema sebi i životu, šta ako moraš prvo sebe u potpunosti da promeniš, da bi se oko tebe sve promenilo“?

Ta misao mi je došla iz čista mira i tog dana mi se toliko nametala, da sam bukvalno u internet pretraživaču ukucala reči „promeniti život“. Nakon nekoliko minuta traženja pojavio se jedan tekst, tekst od koga mi se u momentu zavrtelo u glavi, jer sam istog trenutka dobila potvrdu onoga što sam i tražila.

Pisalo je u tom tekstu, između ostalog, da je ljudima izuzetno teško da preuzmu odgovornost za svoj život, jer je često lakše prihvatiti da je sve slučajno, jer onda uvek možemo da nađemo izgovor za svoje neuspehe i nesreću, ali da se prihvatanjem odgovornosti sve menja, jer napokon počinješ da shvataš istinu.

Ispod toga je pisalo nešto što nikada neću zaboraviti i što sam zauvek ostavila sačuvano, a glasilo je ovako:

„Sve u prirodi se menja, ljudi se menjaju i sve evoluira. Međutim, mnogi bi rekli „Ali, moj život se ne menja! I to znam, jer je moj život već 10 godina isti!“

Istina je –SVE SE STALNO MENJA!!!! Samo se tim ljudima sve uvek menja na ISTO! Menja se na isto, jer konstantno vrte istu priču. Uvek istu priču. Uvek istu priču. Uvek istu priču.!!! Kako onda njihov život može biti drugačiji, ako uvek vrte istu priču? Da bi promena nastala, naš fokus moramo usmeriti u drugom pravcu. Ne ka problemu, nego od problema ka rešenju. Od onoga što ne želimo, ka onome što istinski želimo“...

„Uvek istu priču, uvek istu priču“ - odzvanjalo je u mojoj glavi, „ali ja stvarno deset godina vrtim istu priču, kao pokvarenu ploču, od kada otvorim oči“!!! Kako može biti drugačije, kada stalno tražim isto ono što sam prethodnog dana doživela, kada stalno iznova i iznova potvrđujem da je sve isto i da se opet ništa ne menja. Meni je tada bukvalno zvonilo u glavi: „Zar je stvarno moguće da je do mene, šta ako je sve do mene? Pa gde je meni uopšte fokus? Sve vreme na problemima“.

Tada sam prvi put odlučila da ću da probam, nemam šta da izgubim, prihvatiću samo za početak da sam možda ja za sve odgovorna i za svoje simptome i za sve što mi se dešava, pa da vidim šta će da bude. „Ne, ne želim više da budem žrtva okolnosti, ne želim da kukam, a ono što radim je da samo kukam. Ne, to mora prestati, prihvatiću da je tako kako je, simptome, sve ću pokušati da prihvatim, pa da vidim šta će se desiti, ako se moj odnos prema njima promeni, sigurno će se nešto promeniti“.

Tada nisam bila svesna da se upravo u tom trenutku sve već počelo menjati, jer se pogled na problem promenio. Okrenula sam se ka rešenju. Ono što sam osetila bila je neka radost, jer sam prvi put sebi dala moć da biram!!!

Sledećeg dana za mene je sve već, nekako, bilo drugačije. Misao da sam ja ta koja je odgovorna za sebe i svoj život mi se stalno nametala, a ja sam po prvi put shvatila da je biti žrtva mnogo teže.

Mnogo je u stvari teže kriviti okolnosti i druge ljude, iako na prvi pogled deluje lakše. Mnogo je teže, jer time svu odgovornost za svoj život stavljam u ruke drugih ljudi, a onda od njih sve zavisi, a ne od mene. Zavisi mi život od doktora, od raspoloženja ljudi koji me okružuju, zavisi mi raspoloženje od novca, od posla, od veze, od svega...pa to ne može tako.

 Ne može moje raspoloženje da zavisi od svih, a ne od mene. Pa valjda mogu da izaberem kako ću da se osećam, pa valjda mogu da izaberem da me ne dotiče, pa valjda mogu da izaberem šta ću da mislim...

Tada mi se činilo da mi se nebo otvorilo, jer sam po prvi put shvatila da ne moram isto da reagujem, pa ne moram, mogu da se zaustavim u trenutku i da izaberem drugačiju reakciju. Mogu da biram!

Šta da  kažem? Sve je već bilo počelo da se menja, malo po malo, korak po korak..

Entuzijazam koji se rodio u meni ne mogu ni da opišem. Mislim da sam samo u prvih mesec dana pročitala deset knjiga, a sa svakom pročitanom knjigom kockice su počele da se slažu.

Na simptome sam pristajala. Govorila sam sebi: „Mogu da vam se opirem ili da vas prihvatim? Ceo život se opirem i ništa nisam dobila, hajde sad da probam da vas prihvatim“.

Tada bih zatvorila oči i ušla u svoju glavobolju, rekla bih joj - budi, samo budi, svakako si već tu, puštam te da budeš, volim te...

Onda bih se preusmerila na drugi deo tela i dozvoljavala da sve bude. Da bude baš takvo kakvo jeste... ako mi se do sada, za ovoliko godina ništa nije desilo, zašto bi se sada desilo bilo šta loše, nema logike...

Pa zar to nije činjenica? Stvari su već takve kakve su, sve me boli, plače mi se, tužna sam, strah me je, pa to je činjenica, to je istina, zašto se opirem onome što jeste... meni to smeta, ja to ne želim, pa šta? Prihvatiću i to da mi smeta, prihvatiću i da se opirem i da se borim, ne želim da se opirem istini, ništa mi ne ide, pa to je istina...

Tužna sam, plače mi se. Pa onda ću plakati. Postoji valjda razlog zašto mi se plače. Kao da ga moram znati. Plakaću. Neka sve bude onakvo kakvo je. Ne želim da analiziram, dosta sam analizirala, glava me boli od tolikih razmišljanja.

Strah me je. Naravno da me je strah kad shvatim o čemu mislim. Šta ako se desi ovo, šta ako se desi ono, sve samo loše, pa logično je da će me biti strah, čudno bi biilo da je drugačije...neka straha, a neka i misli, neka ih...

Kako da pređem reku ako se uporno suprotstavljam? Moram naučiti da plivam, moram dopustiti životu da se dešava. Stvari su takve kakve su, da bih mogla da ih promenim, prvo, valjda,  moram da ih prihvatim?!

Kako sam bila glupa do sada! Mislila sam da prihvatiti znači pomiriti se sa nečim, nikada mi nije bilo logično da se mirim sa nečim što mi ne prija i što je „loše“...zašto bih se mirila? Ja, u stvari, nisam ni znala šta znači prihvatiti kada su mi govorili, pa to upravo znači baš to: sunce sija - to je tako, napolju je hladno - to je tako, novca nemam - to je tako, posao nemam - to je tako, glava me boli - to je tako...

Opirem se jer očekujem drugačije, želim da bude drugačije, ali da bi bilo drugačije, logično je da prvo treba da  prihvatim ono što se trenutno dešava. Opiranjem dobijam suprotno, neprihvatanjem ne mrdam, upravo me suprotstavljanje ne pomera... 

Pa ja uporno plivam u mestu, ja se borim sa stujom, ja se borim sa rekom...

I otkud ja u stvari znam šta bi trebalo da se dešava, mom umu se nešto ne sviđa, pa se stalno opire, a situacija je takva kakva je trenutno, to je istina i ja ću za početak prihvatiti istinu.

To su bili trenuci, koji su me polako i sigurno vodili u drugom pravcu, preko reke, a reka je stalno donosila nešto novo, vodila me nekim novim putevima, prema nekim novim mestima i saznanjima.

Tada je, u stvari, i počeo moj rad na sebi, koji u kontinuitetu i bez prestanka traje do danas i koji nikada više neće prestati, jer sam iz dana u dan uviđala da sam na dobrom putu i da se osećam sve bolje....

Shvatila sam da su ODLUKA DA PREUZMEM U POTPUNOSTI ODGOVORNOST ZA SVOJ ŽIVOT I ODLUKA DA PRIHVATIM TRENUTNO STANJE, BAŠ ONAKVO KAKVO JESTE, BEZ OBZIRA DA LI SE TO MENI DOPADA ILI NE najbolje odluke koje sam donela u životu i koje su me  polako, ali sigurno, oslobodile i koje od srca želim da vi u svom životu donesete.

Napisala: Ana Milićević, Procesor Dubokog PEAT-a