MOJA ANKSIOZNOST

Ovo je moja priča, priča o onome što mnoge ljude danas muči, što ih čini da se osećaju bespomoćno i otuđeno od svega i svih, priča o mojoj anksioznosti, kojom želim da im poručim da je sve moguće i ohrabrim da od sebe nikada ne odustanu, po cenu svega i svih.

Kada govorim o anksioznosti, tu mislim generalno na sve što je povezano sa stanjima koja su praćena velikim strahom, strepnjom  i uznemirenošću, a kojima se jasan uzrok, u okolnostima u kojima se to doživljava, ne može utvrditi ni prepoznati. Stanja praćena strahom da će se nešto jako loše dogoditi, a da za to ne postoje racionalna objašnjenja. Stanja praćena mislima o smrti i bolesti, uz konstantno praćenje raznih simptoma, koja nam se pojavljuju u telu, sa stalnom prisutnom strepnjom, da je samo pitanje trenutka kada će nam pozliti, kada ćemo umreti ili poludeti.

Ja nisam psiholog, niti psihijatar, te sve o čemu pišem, pišem samo na osnovu svog ličnog iskustva, sa željom da to približim svima onima koji kroz takva stanja prolaze.

Dugo godina sam se „borila“ sa svim tim stanjima, počev od stalno prisutne strepnje i ogromne uznemirenosti i napetosti u telu, preko napada panike, koji su bili konstantni, opsesivnih misli o smrti i bolesti, depersonalizacije i derealizacije, nesanice koju sam godinama imala i veoma izraženog straha od ludila i gubitka kontrole.

Posmatrajući sve to sada, iz ove perspektive, potpuno mi je jasno zašto se sve to dešavalo i šta je sve uticalo da se takvi simptomi razviju i to bih kroz pisanje želela da vam prenesem.

Kada se setim sebe, pre nego što sam sve ovo počela da doživljavam, bila sam neko koje je za sebe verovao da je jako psihički i mentalno stabilan, neko ko je jak i fizički i emocionalno i ko je u stanju da se u potpunosti nosi sa različitim životnim izazovima. Kada vratim film unazad, znam da sam se u potpunosti osećala jakom i hrabrom da se upustim u sve novo i da ne prezam puno od situacija koje su delovale teške i neprijatne.

Šta se onda uopšte desilo sa mnom?

Kada sam prvi put doživela napad panike, nisam ni znala o čemu se radi, došao je kao grom iz vedra neba i doneo sa sobom mnoštvo raznih simptoma, od gušenja, tremora celog tela, lupanja srca, pritiska u glavi, trnjenja glave i nekog neopisivog stanja straha da ću istog trenutka umreti.

Trajao je neko relativno kratko vreme i prolazio ostavljajući me potpuno isrcrpljenom, kao da sam preležala gripu, bez trunke snage, sa takvom konfuzijom u glavi i sa bezbroj pitanja na koja nisam znala odgovor. Tada sam bila student, išla sam na polaganje ispita i ni u jednom trenutku nisam povezala da je moje telo svakako već fizički i psihički iscrpljeno i da je sve to kap koja preliva čašu.

Tokom narednog perioda nastavljao je da se ponavlja, u bezazlenim situacijama, toliko često, da sam ja počela jako da strepim za svoje zdravlje. Tada je u stvari i počelo da se razvija konstanto praćenje svega što se dešava u telu, jer kada čovek jednom doživi jak napad panike, zbog ogromne količine straha, koji se javlja, počne da prati svaki udisaj i izdisaj, svako pomeranje tela, ne bi li uspeo da spreči da se nešto loše ne dogodi. Tada se razvija i iluzija kontrole.

Dolazio je iz čista mira, a ja bih odmah merila pritisak i trčala u hitnu pomoć, ubeđena da je samo pitanje trenutka kada ću umreti. Verovala sam da ću sigurno doživeti infarkt.

Tada sam polako počela da obilazim doktore, koji nisu mogli da mi kažu šta je u pitanju, jer su rezultati svih analiza koje sam radila bili u granicama normale, te su mi posle nekog vremena rekli da  to sve, najverovatnije, ide iz glave, da treba da se opustim i da nađem način da iskanališem svoje emocije.

Vi ne možete da zamislite kako je to meni zvučalo, koliko je to meni zvonilo u glavi!

Ja, koja za sebe verujem da sam toliko mentalno jaka, koja je u stanju da se nosi sa svim, da imam problem koji ide iz glave, a da ja o tome ne znam ništa?! Kako je to moguće, kako je moguće da se toliko loše osećam, da to ide iz mene, a da ja o tome nemam nikakvo znanje?! To je bio trenutak kada sam osetila da se raspadam i kada je polako počeo da se razvija strah od ludila i gubitka kontrole. Tada je počela i nesanica i jaka strepnja za sve što se dešava.

Tada sam polako i sigurnim korakom počela da ulazim u začarani krug straha i anksioznosti, nesvesna da se iz tog kruga ne izlazi tako lako i da taj krug svakim danom i mojim neznanjem postaje sve jači.

Dugo vremena sam obilazila doktore, verujući da će znati da mi kažu šta se to dešava, međutim niko od njih to nije znao, bar kad su u pitanju oni kod kojih sam ja odlazila, sve dok nisam shvatila da mi oni ne mogu pomoći.

U tom trenutku u mom životu postojala je samo jedna osoba, na koju sam potpuno mogla da se oslonim  i koja mi je bila podrška, na potpuno drugačiji način od onog na koji sam navikla. Toj osobi sam toliko zahvalna za sve, jednoj doktorici Milici, iz Zrenjanina, homeopati, a pre svega velikom čoveku i predivnoj duši. U svakom trenutku je bila uz mene, bodrila me kada mi je bilo najteže i kojoj sam mogla da kažem sve što me muči.

Sve to vreme, želeći da sakrijem sve što mi se dešava, od ljudi koji me okružuju,  jer sam se duboko svega toga stidela, počela sam da se krijem i povlačim u sebe, izbegavam razne vrste kontakata stvarajući lažnu sliku da je sve u potpunom redu i da sam ja potpuno ista, razvijajući polako socijalnu anksioznost i agorafobiju.

Kada sam u jednom trenutku shvatila, da ja polako prestajem da izlazim iz kuće, da ja ne smem da uđem ni u autobus, da razvijam strah od spoljnog sveta i ljudi i da nema dalje, skupila sam hrabrost da se sa tim suočim i da po svaku cenu nastavim normalan život. Tada sam prvi put rešila da ću, po cenu da umrem i da me zatvore u bolnicu, imati hrabrosti da se suočim. To je bila prva prava odluka koju sam donela!!!

Dugo je sve to trajalo, godinama, a moja želja da saznam šta se dešava sa mnom svakim danom bila je sve jača i nagonila me da istražujem šta se to dešava sa čovekom i koji su sve uzroci toga.

Puno sam čitala, sve što mi je dolazilo pod ruku, tekstove ljudi koji su uspeli to da prevaziđu, razne savete za prevazilaženje tih stanja, knjige koje pišu o strahu i svim tim stanjima, negde verujući da ću ipak jednog dana uspeti da se izvučem. Išla sam redovno na homeopatiju, imala psihologa sa kojim sam se redovno sastajala i uz sve to stalno se suočavala, koliko sam mogla, sa svim što me je okruživalo.

Počela sam tada i da odlazim na posao, da polažem vožnju, da odlazim kod ljudi, kad god bi me neko pozvao, u tako lošim stanjima, da se ja stvarno sebi divim, koliko sam sa druge strane ipak imala hrabrosti, jer sam negde duboko znala da drugačije neću uspeti.

Verovala sam, da drugi verovatno vide šta se dešava sa mnom, pokušavala sve to da sakrijem, ogromnu količinu energije sam koristila na sakrivanje tog stanja, što verovatno nije bilo pametno, ali mi je, sa druge strane, omogućavalo da ipak budem uključena u socijalno okruženje.

Ja sam bila neko, ko ni u jednom trenutku nije odustajao, postojalo je nešto u meni, što me je vuklo napred i što je po svaku cenu želelo izlaz iz svega, nešto što je želelo odgovore na pitanja.

Pokazalo se u mom iskustvu, da kada čovek istinski želi pomoć i odgovore, da ti odgovori stižu i oni su meni konstantno stizali, kroz knjige i druge ljude.

Redovno sam radila tehnike relaksacije i disanja, završila obuku za Autogeni trening, koji sam svaki dan sprovodila, bez dana pauze, vežbala po principima REBT terapije, puštala na internetu razna videa koja su mi mogla poslužiti, kao što je Joga nidra i razne motivacione govornike, od kojih bih mogla čuti nešto što bi mi značilo.

Tada nisam znala, da je ta upornost i volja bila odlučujući faktor, koja je svakim danom doprinosila da se moja svest malo proširi. Tada nisam znala da je stanje svesti, ono što je odlučujuće da se ova stanja prevaziđu i što će mi kasnije omogućiti da spoznam stvari o sebi i svetu iz jednog skroz drugačijeg ugla.

Tada nisam znala da će me moja anksioznost povesti putem prema sebi, da će me polako vraćati mom istinskom biću i da ona ima veliku svrhu u mom životu, na kojoj sam joj beskrajno zahvalna.

Tada nisam ni naslućivala koliko ja u stvari ne poznajem sebe, koliko živim u laži i teškim iluzijama, koliko samo potiskujem sve „loše“ što mi se dešava u životu, koliko sve guram pod tepih i koliko ne znam ništa ni o životu, ni o ljudskoj prirodi.

Tada nisam znala da su svi odgovori u meni i da spolja samo bezuspešno tragam.

Jer anksioznost je samo vrh ledenog brega, površina, skup raznih emocija i misli, koji su samo potisnuta  energija, koja kroz napade panike kreće da se prazni iz nesvesnog, kada podsvest više ne može da izdrži toliko potisnutog.

Sve ono sa čim u životu nismo bili u stanju da se suočimo, što smo gurali u našu senku, od čega smo uporno pokušavali da pobegnemo, želi da izađe napolje, u svest, kako bi bilo transformisano.

Našim konstantnim opiranjem tim stanjima samo ih još više jačamo i produbljujemo i na taj način sebi onemogućujemo suočavanje sa istinom.

Moguće je izaći iz svih tih stanja, potpuno, ali je za početak potrebno prihvatiti da su ta stanja tu, baš takva kakva jesu, prihvatiti da smo jako uplašeni, zbunjeni i bespomoćni, prihvatiti da smo sami odgovorni za njih, da smo mi ti koji smo odlučujući i jedini činilac koji nas može izvesti van, a zatim poći putem transformacije svega što smo u životu nesvesno skupljali u svojoj podsvesti i što samo traži načina da bude oslobođeno.

Anksioznost nam ne može ništa i ništa nam se loše neće desiti, ona je putokaz, u kom pravcu treba da idemo, ona nas uči da smo jako udaljeni od sebe i da za nas još uvek postoji lek.

Napadi panike, opsesivne misli i svi drugi simptomi koji prate ova stanja, su samo posledica potisnutih emocija i misli, sa kojima se nismo suočili i od kojih uporno bežimo.

Naša osećanja su naše smernice, prilika za promenom i transformacijom, prilika da se istinski živi svoj život.

Trudite se da svoja osećanja prihvatite, koliko god ona neprijatna  bila i  koliko god možete, trudite se da ih prigrlite i pustite ih da vam daju odgovore koje toliko tražite.

Pokušajte da se ne opirete tim osećanjima, pokušajte da ih proživite, da im dopustite da postoje, pokušajte da se usudite da budete jedno sa njima, da ih svesno opazite i da im date pažnju.

Znam da to u početku nije ni malo lako, ali je jedini način. Budite hrabri i odlučni, bar malo i nikada ne odustajte od sebe! A ja ću se potruditi da vam u narednim tekstovima, približim sve ono što je neophodno da shvatite u kom pravcu bi bilo poželjno da se krećete.
Više o anksioznosti saznajte u videu

                       

Napisala: Ana Milićević, Procesor Dubokog Peata