KO SMO MI?

„Poznavati druge je znak inteligencije. Poznavati sebe je znak istinske mudrosti „ 

Lao Ce

Jednom sam negde pročitala citat koji kaže: „Da li se sećate ko ste bili pre nego što vam je svet rekao ko biste trebali da budete?“ Taj citat jako lepo objašnjava kako ljudi žive svoje živote danas. Velika većina ljudi istinski i ne zna ko su oni zaista, već kruto veruje u sve ono što im je taj svet rekao o njima.

Da bi ste to malo približili, za početak, postavite sebi pitanje: ko sam ja? Pretpostavljam da će te na to pitanje dobiti različite odgovore i da će takvih odgovora biti jako puno. Neki će odgovoriti da su oni svoje ime i prezime, da su ono što su po zanimanju, pa će reći da su diplomirani ekonomisti, da su doktori, pa će, verovatno, nakon toga, dodati sebi i različita svojstva i osobine, u smislu da su oni dobri ljudi, vredni, ambiciozni ili su možda pametni, naivni i pošteni. Neki će reći da su oni svoje fizičko telo, da su oni ono o čemu razmišljaju, a neki će sebi dati i loše epitete, pa će reći da su lenji, glupi i nesigurni  i preplašeni. Opisivaće sebe na različite načine, ne shvatajući da na taj način samo prezentuju ono što veruju o sebi, a da tako nešto ne dovode u pitanje.

Mi kada se rodimo, dok smo još jako mali, nemamo nikakva znanja o sebi, ni o svetu oko sebe, već nam sva ta znanja dolaze iz spoljnog sveta, od ljudi koji nas okružuju, pre svega od naših roditelja, od bliskih članova porodice, od ljudi koji nas uče u vrtiću i školi.

 Svi oni prenose nam svoja znanja i svoje viđenje sveta, odnosno informacije koje oni imaju o onome što nas okružuje.

Period do sedme godine života deteta naziva se formativni period, jer se u tom periodu, formira naša percepcija i način na koji ćemo mi videti svet i ljude. Percepcija se forimira na osnovu svih znanja koja upijamo iz spoljašnjeg okruženja, a kroz naših pet čula.

Informacije koje ulaze u naš um, u tako ranom periodu, ne mogu biti filtrirane, jer takvi filteri, u tim godinama ne postoje, već sve ono što dolazi iz spoljnog okruženja, mi primamo u naš sistem, preko naših pet čula i takve informacije ulaze direktno u detetovu podsvest.

 Dete nema sposobnost preispitivanja takvih informacija, već sva ta znanja prihvata zdravo za gotovo i ona se direktno utiskuju, ali ne samo u vidu puke informacije, već u vidu i energetskog otiska, koji ta informacija sadrži. Taj energetski otisak zauvek ostaje zabeležen u našoj podsvesti i kasnije u potpunostii utiče na ceo naš život.

Većina današnjih porodica su disfunkcionalne, što znači da članovi koji čine tu porodicu nemaju osnovna znanja o tome kako funkcioniše ljudski sistem i nemaju svest o tome, da sve svoje nerazjašnjene konflikte, svoje neznanja, laži o svetu i sebi, jake emocionalne otiske, u vidu raznih neproživljenih emocija prenose direktno u detetovu podsvest i time utiču na njegov razvoj, stvarajući od njega na neki način novog disfunkcionalnog člana, bez znanja o osnovama ljudskog ponašanja.

To je slika i prilika današnjeg sveta, gde je svaki pojedinac na nivou osmogodišnjaka, koji nema svest o načinima nošenja sa problemima u životu, niti znanja kako da propusti ogromne količine emocionalnog naboja, koji se u njemu nakuplja.

Zato i ne čudi što svet izgleda baš ovako kako izgleda, pun velike količine emocionalnog smeća, koje prenose na druge ljude, šireći tako to svoje smeće svuda oko sebe, a pre svega na članove svoje porodice.

Mnoga deca iz tog razloga slušaju razne stvari o sebi i svetu koje nisu istinite i dobijaju informacije o sebi od ljudi koji ih okružuje, a da ni sami ti ljudi ne znaju ko su oni zaista. Govore im da su oni ime i prezime, fizičko telo, muškarac ili žena, pametan čovek, glupak, nesposobnjaković, budala, da nisu dovoljno dobri, da nisu vredni, da su lenji, da su loši i ta deca na takav način formiraju svoju sliku o sebi, koja im najčešće utiču na ceo život. Na taj način se formira njihov ego, odnosno njihova persona.

Naravno, reč je o verovanjima o sebi, koja se nalaze jako duboko u podsvesti, zbog čega ih nismo ni svesni, jer je svest samo mali aspekt našeg uma i zbog čega ta podsvesna verovanja, bez obzira što ih mi na svesnom nivou ne prepoznajemo, u potpunosti utiču na naš život.

To nisu samo verovanja o sebi, već i verovanja o životu i svetu uopšte, koja se formiraju na isti način, te ako ste živeli u porodici, u kojoj nikada nije bilo dovoljno novca,  i u kojoj se jako teško živelo, malo je verovatno da ćete vi imati novac, osim ako se u nekom periodu života ne zaustavite i ne počnete da menjate verovanja koja  imate o novcu. Ukoliko verujete da novca nikada nema dovoljno, da je novac loš, da ga imaju samo loši ljudi, a da ste vi pošteni i dobri, ne možete u životu nikada imati dovoljno sredstava u vidu novca, jer vaša verovanja uvek traže potvrdu u realnosti. Tako da ćete samo videti, ono u šta verujete, pa ćete reći "ja stvarno nemam novac", bez svesti da je realnost samo vaš produkt i da je vi konstantno potvrđujete.

Osoba koja za sebe veruje, na dubokom podsvesnom nivou, da nije dovoljno dobra, da nema samopouzdanja, da je nesposobna i da ne zaslužuje, u životu nikada neće moći doživeti ekspanziju, niti uspeh, jer bi ti bilo potpuno suprotno onome što ona veruje o sebi.

Ona će jednostavmo uvek doživljavati realnosti, u kojima će se podvrđivati njene iluzije o manjoj vrednosti, kroz posao, porodicu, emotivne veze. Uče nas bukvalno sve, šta je moguće a šta nije, šta je dobro a sta je loše, uče nas da smo najbolji ili najgori, jer sve što o sebi znamo došlo je u nas iz spoljnog sveta.

Sve to što smo mi pokupili kao informacije, posle odredjenog vremena i ponavljanja počinje da formira našu personu ili ego, koji postaje zasebno morfičko polje, zaseban energetski entitet, koji će stalno tražiti načine da potvrdi sva svoja verovanja u spoljnom svetu.

Tokom godina, naš ego jača i negde oko 21 godine mi bukvalno toliko postajemo identifikovani sa svim tim verovanjima i sa našim egom, da mi bukvalno zaboravljamo ko smo i bivamo udaljeni od naše suštine. Ego je uvek usmeren na van i potpunosti identifikovan sa spoljašnjim okolnostima, stanjima, ljudima, verovanjima, mislima, sa materijalnim svetom.

A sve to vreme, u nama postoji deo nas koji je naša autentična priroda, postoji deo koji je potpuno orginalan, ali je zbog nametanja verovanja iz spoljnog sveta, vremenom postao jako mali, atrofiran, bez dovoljno energije da se uopšte ispolji, jer je persona, odnosno naša maska preuzela u potpunosti glavnu ulogu i ona nas vodi kroz život.

Mi nismo ono što nam je svet rekao o nama samima, mi nismo ni naše misli, ni naše telo, ni naše emocije, sve su to samo elementi svesti koji se dogadjaju nama.

„Zaboravi svo dosadašnje znanje, koje viče o povređenosti i zabranama, glasnije od srca, a zbog koga patiš. Nadglasaj ga upornom ljubavlju“

Tokom života stalno mislimo različite misli, nekada mislimo jedno, pa nekada sasvim suprotno od toga, vremenom nam se pogled na neke stvari u potpunosti menja, emocije koje osećamo se smenjuju, nakada smo tužni, nekada smo ljuti, a nekada srećni i zadovoljni. Svaka ćelija našeg tela obnavlja se na svakih sedam godina, a mi i dalje verujemo da smo to mi, iako se to samo u nama dešava.

Mi smo čista svest, stanje postojanja, izvan svih ograničenja koja smo sebi postavili, mnogo veći nego što možemo zamisliti, sa potencijalima koji su nezamislivi.

Da bi tako nešto mogli da promenimo, da bi shvatili ko smo zaista i da bi prestali da se identifikujemo sa svim tim verovanjima, moramo imati, pre svega, dovoljno originalne energije u sistemu, čime bi mogli ući u jednu neutralnu poziciju posmatrača, svega onoga što se dešava u nama i oko nas.

Moramo biti spremni da odbacimo i preispitamo sve ono što su nam drugi rekli o nama i svetu oko nas.

A to sve jeste moguće!

Moguće je za one ljude koji istinski žele da upoznaju svoju originalnost, izvan svih pravila i ograničenja nametnutih od strane društva i sistema u kome živimo.

Moguće je za one koji su dovoljno hrabri da zakorače unazad, u svoju istinsku bit, kako bi se povezali sa onim što ima je dato rođenjem i što im rođenjem pripada.

Moguće je za one koji su dovoljno istrajni i voljni, da radeći na sebi dođu do svoje lične istine i da povrate davno izgubljene delove svoga bića, koji su zaboravljeni i odbačeni, a koji jedva čekaju da opet budu prihvaćeni i voljeni.

Moguće je za one koji su čvrsto odlučili i koji  jedva čekaju da se opet sete.

Da li ste Vi jedan od njih?

Napisala Ana Milićević, Procesor Dubokog Peata