Potraga Duše

U ovom tekstu želim da pišem o teskobi, na jedan sasvim drugačiji način od onoga na koji ste navikli i gde se takvo osećanje često tumači kao nešto nepoželjno i loše. Koliko često ste u životu doživeli osećanje teskobe koje je bilo povezano sa nekim situacijama i ljudima ili uopšte generalno sa načinom života koji živite, bez znanja tačnog uzroka koji dovodi do tog osećaja? Teskoba se često opisuje kao neprijatan osećaj nekog unutrašnjeg stezanja ili gušenja, kada nam se čini da nemamo dovoljno vazduha, da se neka sila obrušila na nas i da nam stvara ogroman pritisak u telu i uopšte u životu. Kada nam se čini da nas neke okolnosti u tolikoj meri guše, da prosto više kao da ne možemo da udahnemo. Mnogo puta do sad prolazila sam kroz jake osećaje teskobe, zbog kojih mi se činilo da neću moći izdržati u situaciji u kojoj se nalazim i da me nešto jako veliko pritiska. Kad vratim film unazad imam utisak da je i sve počelo sa tim jakim osećajem teskobe u grudima, kada i

Koliko često ste se u životu zapitali zašto se određene stvari i situacije dešavaju baš vama, zašto baš ja, zašto neki ljudi imaju sreće u životu a neki ne, zašto neko ima novac, a neko nema nikada dovoljno, zašto je neko uspeo u životu, a nekome nikada ne polazi za rukom, zašto je neko stalno bolestan, a neko uvek zdrav i razna druga pitanja, zbog kojih često u nedostatku odgovora na njih poverujemo da je to rezultat loše sudbine, karme, sreće ili neke više sile?! Uglavnom verujući da uzrok svemu tome stoji izvan nas, da mi na to ne možemo da utičemo i da nam je takva sudbina. Odgovor na sva ova pitanja je samo jedan, a to je da se sve to nalazi u nama samima i da smo mi odgovorni za sve ono što nam se dešava u životu, odnosno da je na ekranu našega života, sve ono što se nalazi u našoj podsvesti. Pre svega, treba odgovoriti na pitanje šta je STVARNA PRIRODA ČOVEKA? Odgovor bi bio da smo mi bića informacija, da mi zavisimo od informacija koja dolaze spolja, a

Morfička polja ili morfogenetička polja predstavlju obrasce energije i svesti, koji upravljaju svakom vrstom na zemlji i svim segmentima života na zemlji. Da bi mogli da razumete kako ona izgledaju u prirodi dovoljno je da zamislite jato ptica koja se zajednički kreću, naglo menjaju smer kretanja i gde svaka ptica tog jata prati smer i kretanje druge ptice, a da tom prilikom niti imaju nekog na čelu koga bi slediti, niti međusobno gledaju jedna na drugu. U tom kontekstu, između njih postoji jaka veza, elektromagnetna veza, koja ih drži na okupu i zbog čega se svi ponašaju na jedan određeni način. Jedna od oblasti koja se bavila izučavanjem morfičkih polja naziva se Memetika, koja je u svojim istraživanjima pokušavala da dokuči, šta je to što pokreće i održava određene strukture, da se ponašaju na sebi svojstven način i kakva inteligencija upravlja njihovim životima i rastom i razvojem. Kao i jato ptica, tako se u prirodi mogu posmatrati i jata riba, čopori vuk

Posle više godina neisrpne borbe sa sobom, naivno verujući da se na takav način bilo šta može rešiti povoljno za mene, verujući da se u životu treba stalno boriti za nešto da bi ti to pripalo, polako sam počela da odustajem. Počela sam polako da gubim snagu i da se predajem ni ne sluteći da krećem u dobrom pravcu. Dosta mi je više bilo svega, stalnog razmišljanja, stalne analize i pokušaja da nešto smislim i da onda kada smislim rešenje, napokon svemu tome stanem na put i da svemu što osećam dođe kraj,  a to očigledno tako ne ide. Jedne večeri, kada sam toliko bila iscrpljena i fizički i psihički, kad mi je u jednom momentu stvarno postalo dosta svega, ja sam na momenat rešila sve da pustim. Ne mogu više, pustiću sve o čemu mislim, neka ide, ja ovako više  ne mogu, dosta mi je. Kakav je ovo život u kome si stalno u nekim izmišljenim problemima koji ne postoje, kakav je život u stalnoj brizi za sve što te okružuje, kakav je život u stalnim bolovima?! Ne, ja to više

                                   „Ako želiš da budeš voljen, voli“ Seneka     Kada sam prvi put donela odluku da po svaku cenu izađem iz začaranog kruga anksioznosti i napada panike, o čemu sam već ranije pisala u svojim tekstovima, stalno mi se nametalo pitanje ljubavi prema sebi i odnosa prema sebi. Pitala sam se kakav je uopšte moj odnos prema meni? Koliko sam sebi dobra i korisna? Tada sam negde prvi put shvatila da samo verujem i mislim da volim sebe, a da ja ustvari ne znam ni šta to znači, ni kako bi to trebalo da izgleda. Shvatila sam da se, imajući u vidu kako se osećam i kako funkcionišem, ja baš i ne volim puno, jer neko ko sebe voli sigurno se ne ponaša na takav način. Sve o čemu pišem bio je samo početak sagledavanja tog  odnosa, koji se i danas razvija i neprestano odvija. Shvatila sam da se ja ne bih baš ovako loše osećala da ja zaista volim i cenim sebe, ne bih stalno tražila krivca u drugome, već bi prihvatanjem odgovornosti za sopstvene misli i

Kao što sam u prethodnom tekstu „ MOJA ANKSIOZNOST “ napisala, dugo godina sam u sebi nosila anksioznost i razne druge potisnute emocije, od straha, preko tuge do besa. Nisam ni znala da su u meni, nisam imala pojma koliko toga potisnutog ima. Toliko sam ih duboko bila gurnula od sebe, da ih skoro nisam ni osećala, ništa osim straha, strepnje i uznemirenosti. Ono što sam osećala bilo je bezbroj telesnih senzacija, svuda u telu, u vidu pritiska, stezanja, gušenja, grča... Nosila sam to u sebi svaki dan, pričajući o njima različite priče i uporno dolivala time ulje na vatru, tako što sam toliko želela da te senzacije nestanu, da prođu, da me više ne boli glava, da prestane da me pritiska u svakom delu tela. Toliko puno energije sam ulagala da nekako pokušam da ih ne osećam, da skrenem misli, da skrenem pažnju na bilo šta drugo, ali nije bilo moguće, svaki moj pokušaj da o tome ne mislim, da pobegnem, pojačavao ih je još više, ni ne sluteći da me dozivaju, da žele pažnju,