SVETLOST NA KRAJU TUNELA

Koliko sam samo puta, za tih sedam godina, pomislila da nikada neću uspeti da izađem napolje, iz tog začaranog kruga drame, koja me je svakim danom lomila i činila sve manjom i manjom...

Iz ovog ugla, shvatam da drugačije nije ni moglo, bilo je potrebno, bilo je neophodno da bih naučila, drugačije ne ide...

Kada sam prvi put doživela napad panike, sada već ima deset godina od tada, došlo je to iznenada, neočekivano, u trenutku kada mi je delovalo da sve ide po planu u mom životu...i za jedan tren promenilo pogled na ceo moj život...

Neopisivo je koliko strašno taj napad može da izgleda, prosto čovek ima utisak da je kraj, da umire sto posto i da neće preživeti..

Intezitet simptoma varira od osobe do osobe i različito se manifestuje, ali iz mog ugla mi se činilo da nestajem, da se sa mnom nešto jako loše dešava i da pod hitno moram kod lekara, jer mi preti smrtna opasnost...Kada se posle nekog vremena stanje stabilizovalo, bila sam potpuno istrošena, ispražnjena i jako tužna...A tada je u stvari sve počinjalo...

Te misli, koje se stvaraju i vrte u trenutku prvog napada, koji stvarno može biti zastrašujući, počinju da se množe i ponavljaju i dovode osobu u situaciju da non stop isčekuje sledeći napad, sa mislima samo da se ne ponovi, ne mogu da podnesem, umreću, i tako počinje da se stvara taj začarani krug patnje, u stalnom isčekivanju sledećeg napada...stvara se strah od straha i na taj način se to stanje održava u svesti.

A onda naravno kreću silne pretrage, kod svih mogućih lekara, počev od doktora opšte prakse, pa preko svih mogućih specijalista, internistre, infektologa, kardiologa, endokrinologa itd., bez da se igde dobije bilo kakva informacija osim sve je u redu, potpuno ste zdravi....a ja bukvalno rečeno nisam znala gde udaram... „Kako mogu da mi kažu da mi nije ništa kad mi je svašta...Ako mi stvarno nije ništa onda ja počinjem da ludim, počinjem da gubim razum“...i tada se stvara dodatni strah da sa nam u glavi nešto stvarno nije u redu i da nam ništa osim psihijatra ne preostaje...Možda je to bilo i najstrašnije što ja u tom trenutku nisam mogla da prihvatim. „Hej, kako da meni u glavi nešto fali...pa ja sam skroz normalna...“

Tada su ti napadi i krenuli da se ponavljaju, skoro svakodnevno, svaki put kada bi pomislila samo ne danas, ja bih već počela da ga pojačavam, jer je u suštuni to najveći paradoks ...

Što se više borimo i opiremo nekom neželjenom stanju, to mu više dajemo energiju i ono time još više jača i počinje da istrajava...Ali ja to tada nisam znala, bila sam naučena na borbu sa neželjenim stanjima, na potiskivanje svega lošeg, tako da se moje opiranje samo još više pojačavalo.

Dugo vremena je trajalo, iscrpljivalo me i trošilo, sve do trenutka dok mi nije bilo dosta, dok se nisam zasitila svega, tada sam donela odluku da krenem da izlazim iz svega, po cenu života i tada je počelo da se smanjuje i polako da prestaje...

Onog trenutka kada sam počela da prihvatam to što mi se dešava, napadi panike su gubili intezitet i vremenom počeli da se proređuju i  nestaju.

Međutim, ostalo je u meni mnogo toga, ostala je stalno prisutna anksioznost, neka strepnja i veliki pritisak  i tenzija u telu.

Tada nisam znala da u sebi nosim veliku količinu potisnutog emocionalnog naboja, koji samo traži da izadje napolje, da se isprazni.

Tada nisam znala da su napadi panike bili način da se moja podsvest isprazni, da se isprazni sve  ono što sam nosila duboko zakopano u sebi, što me je dozivalo da se mu se okrenem, da mu se obratim i čujem šta ima da kaže.To je ogromna količina potisnute energije, koja traži put i izlaz.

Kada sam posle dosta vremena rešila da svoju pažnju usmerim prema unutra, da čujem sve te simptome, kada sam svesno počela da im dajem pažnju i da se sa njima družim bez ikakvog otpora, osuđivanja ili mentalne analize, oni su počeli da se smanjuju i da na svetlost dana donose poruke koje do tada nisam prepoznavala.

Sa svakim puštanjem, dopuštanjem i otpuštanjem moja svest je postajala sve šira, a moje unutrašnje znanje sve glasnije. Istina je konačno počela da se pojavljuje i ja sam ugledala svetlost dana.....
Više o napadima panike saznajze u videu

                       
Napisala Ana Milićević, Procesor Dubokog PEATA