PROCES TRANSFORMACIJE

Kada  razmišljam o temi lične transformacije i svega onoga kroz šta sam prošla i još uvek prolazim nameće mi se utisak da  većina ljudi na sve to gleda dosta površno i banalno, kroz razne afirmacije, mantranja, vizualizacije, zakon privlačenja, razmišljanja kroz pozitivni aspekt svesti i traženja od univerzuma svega onoga što osoba misli da joj treba, a da joj ustvari to uopšte nije potrebno.

Kada sam posle dugo godina isrpljujuće anksioznosti i napada panike, shvatila da je sve uvek bilo do mene, do mog viđenja sveta i mene u tom svetu, odlučila sam da udjem u proces promene odnosno transformacije svega onoga što mi je do tada predstavljalo problem i što je remetilo moje funkcionisanje....

Međutim, iz ovog ugla danas rekla bih  da  proces lične transformacije u stvari predstavlja jednostavno povratak sebi,odnosno povratak onom autentičnom delu sebe, svojoj duši i svemu onome što je ona oduvek znala, od trenutka kada je prvi put došla na zemlju.Taj proces nije nimalo lak, zahteva veliku posvećenost i skidanje slojeva i slojeva otpora i ograničenja kako bi se stiglo do odredišta, do onoga što je ustvari sve vreme i bilo tu i što je čekalo da bude prepoznato.

Doći do tog istinskog dela sebe same nije baš lak zadatak, barem ne iz mog ugla, jer smo predugo vremena  bili indoktrinirani raznim programima serviranim sa strane, kako iz najbolje namere tako i sa ciljem...Čak opravdano mogu reći da za neke ljude taj povratak nažalost nije ni moguć, zbog velike količine otpora i blokada koje su u nama.

Dete koje se rodi, samo po sebi je čista svest, celovito je, ono što mi u stvari zaista i jesmo i od trenutka njegovog rođenja kreće proces programiranja i to prvo od strane roditelja i uže porodice, a kasnije od strane škole, društva i uopšte od strane socijalne sredine.

U svom tom silnom programiranju, koje se kontinuirano i neprestano dešava, kroz serviranje svega onoga što je dobro i poželjno i svega onoga što je loše, te svega onoga kako bi čovek trebao da se ponaša i šta se od njega očekuje, šta je to normalno a šta nije, to dete, koje u međuvremenu odrasta, u potpunosti gubi svoju autentičnost i na neki način zaboravlja ko je on zaista.

Sama ta dezintegracija koja se dešava u čoveku, vodi ga u životu ka osobama, situacijama i stvarima koje uopšte nisu njegova ciljna struktura i on tako nastavlja da luta, tužan i nesrećan ne znajući ni šta traži ni gde da traži.

Upravo se sve to dešava većini ljudi na planeti i upravo se tako nešto dogodilo meni, ja bih to nazvala gubitkom kompasa, odnosno neprepozavanjem onog unutrašnjeg glasa u nama samima, koji je oduvek znao našu istinu i koji bi nas uvek vodio našim putem, samo da smo znali da slušamo i da smo mu verovali.

Nekako se čovek otuđi od sebe samog, zanemari taj duboki glas lične istine i nastavi put vodeći se onim što mu je namutnuto spolja, iskreno verujući da to tako treba i da bolje ne može, dok duša sve to vreme tihim i nenametljivim glasom šalje poruku da nismo na dobrom putu i da nešto nije u redu, da smo otišli daleko od lične istine.

Moja duša je u potpunosti ostala zanemarena, odavno, ispod slojeva smeća i nametnutih pravila tiho je patila jer joj nije bila data prilika da se iskaže i da živi ono zbog čega je došla.

Zato anksioznost i napade panike gledam kao najveći blagoslov u životu, kap koja je prelila čašu i koja je poslužila kao put povratka sebi i svemu onome što ja istinski jesam.

Nikada se u našem životu ništa ne dešava ni slučajno ni bez nekog većeg cilja, samo ostaje neprepoznato od osobe, koja kroz takva stanja prolazi, pa u svako to loše stanje doživljava kao poraz i kaznu, kao prokletstvo, a ne kao mogućnost ličnog rasta i jedinog preostalog načina na koji bi te taj maleni deo pozvao da mu se vratiš.

Posle godina rada na sebi, primene raznih metoda i tehnika čišćenja emocionalnog naboja, ja shvatam da sam oduvek bila tu, takva kakva sam i došla jednog julskog dana 83. godine, sa svim onim znanjem koje mi je i bilo potrebno da bih istinski živela svoj život.

Sada kada jasno čujem šta mi poručuje, znam da je više nikada neću zanemariti, da ću joj pomoći da iskaže svoje potencijale, da izadje u potpunosti na svetlost dana i da uzme sve ono zbog čega je i došla.

Proces transformacije je veoma težak i veoma bolan proces, to je proces oslobađanja od svega onoga što mi u stvari i nismo, onoga što je lažno kako bi se konačno vratili sebi i svojoj istinskoj prirodi.

U tu svrhu mogu poslužiti brojne tehnike i metode za prevazilaženje raznih stanja, brojne knjige koje će na neki način poslužiti osobi da prepozna delić istine, ali je najvažnije da postoji ogromna unutrašnja težnja da se do te istine dodje, a kada se jednom čuje, neće više ni biti potrebe za silnim traženjem onoga što bi nas zadovoljilo u spoljnom svetu i na nekom pogrešnom mestu, kroz partnere, novac i druge materijalne stvari.

Tada  ćemo shvatiti da je sve ono što smo oduvek tražili, kao što su  ljubav, radost i mir oduvek i bili u nama, ali im nije bilo dopušteno da se izraze i tada će sve ono što nam je zaista potrebno, a ne ono što samo mislimo da nam treba, spontano i  samo doći, bez da to uopšte i tražimo.

Napisala:Ana Milićević, Procesor dubokog Peata